Kajlaš – Moć Njegove milosti

Napisao: Viđai Ramanaidu (Radžeš)

Kada sam prvi put čuo za put na Kajlaš sa Mohanđijem, nisam imao nameru da idem budući da je ove godine značajni rođendanski jubilej za moju ženu, a ujedno je i naša 20. godišnjica venčanja, kao i 18. rođendan moje ćerke. Mislio sam da nije u redu od mene da ja idem sam na Kajlaš, kada bi cela porodica mogla zajedno da ode na odmor. Međutim, moja žena je imala drugačiji stav. Snažno me je ohrabrila da odem na to putovanje, jer je razumela duhovni značaj ovog hodočašća: da je to jedinstvena životna prilika (koja se možda neće ponovo ukazati) i da će biti od dobrobiti za nekoliko pokolenja naše porodice.

Na kraju, nas devetoro je putovalo iz Velike Britanije, uključujući i Svami Govindu koji je poslednjih 20 godina živeo u ašramu Skanda Vejl u Velsu. Okolnosti pod kojima se desilo da on putuje sa nama su bile krajnje neobične. Krajem maja 2014, bio sam u ašramu radi učestvovanja u donatorskoj šetnji u cilju prikupljanja sredstava za njihov konak. Stigao sam u ašram dan ranije, i upoznao jednog od stanara ašrama. Kada sam mu rekao da idem na Kajlaš, spomenuo mi je da je Svami Govinda oduvek želeo da ode na Kajlaš. Šalili smo se da bi Svami morao da putuje u astralnoj formi iz jednog od ašrama, budući da je bilo malo verovatno da bi mu se ikada ukazala prilika u ovom životu! Dok sam se penjao uz brdo do hrama božanske Majke Kali, sreo sam Svami Govindu. Kada sam mu rekao da idem na Kajlaš, uzvratio je da bi i on voleo da ode jednoga dana. Ponovo sam pomislio kako je to neverovatno- on je Svami koji je poslednjih 20 godina proveo živeći u Skanda Vejlu. Kasnije, dok sam sedeo u hramu ispred statue božanske majke Kali, došla mi je misao da bi možda Svami mogao da pođe sa nama i da bismo mogli da mu pomognemo sa pripremama. Međutim, krajnji rok za prijavu je bio u februaru 2014, a tada je bio maj 2014! Narednog dana, posle šetnje, raspitali smo se preko Samita u Indiji ima li neko slobodno mesto za Svamija. Sumit je odgovorio da je ostalo jedno upražnjeno mesto! Nakon dobijanja dozvole od Svamija Brahmanande (starešine ašrama), sprovedene su pripreme da Svami otputuje sa nama. Svami Govinda me je kasnije obavestio da je pre nego što mu je ponuđeno da putuje sa nama, u zoru pre šetnje, imao san da putuje na Kajlaš sa grupom ljudi! Takođe mi je rekao da je njegov Guru (Guru Subramanium, osnivač Skanda Vejla) često govorio o svojoj želji da putuje na Kajlaš, ali nije uspeo da ode tokom svog života. Međutim, poručio je Svami Govindi da ako se ikada ukaže prilika da on ode na Kajlaš, da bi trebalo da ode! Bio je neverovatni blagoslov za Svami Govindu da putuje sa nama, a svojim prisustvom je obogatio celu grupu.

Neposredno pre hodočašća, bio sam pod stresom na poslu i ujedno sam organizovao neki građevinski projekat kod kuće. Stoga nisam mogao da se adekvatno pripremim ni duhovno, ni fizički, za put. Međutim, zahvaljujući tome što sam pročitao knjigu ”Kajlaš sa Mohanđijem”, znao sam da je glavni uslov bila milost, i to mi je bila jedina nada za uspešan poduhvat na hodočašću.
Nekoliko dana pred put, sanjao sam da putujem sa grupom ljudi i kako mi prilazi čovek čudnog izgleda. Njegova fizionomija je bila polu ljudska, polu majmunolika. Neko vreme smo razgovarali, ali se ne sećam šta je rekao. Dok je odlazio, osetio sam da treba nešto da mu dam. Pogledao sam u svoj džep i pronašao blago zgnječenu LADDU. Budući da je to bila jedina stvar koju sam imao kod sebe, ponudio sam mu je. Uzeo ju je i tiho otišao. Ovaj san mi je ulio nadu da su milost i blagoslovi Boga Hanumana sa mnom i našom grupom. Milost je bila očigledna kroz glatko prevazilaženje mnogih poteškoća sa kojima smo se suočili, kao što je dobijanje dozvola da uđemo u Kinu (dok su druge grupe ostale iza nas, još uvek čekajući da im se izdaju dozvole) i obezbeđivanje prevoza helikopterom za 100 ljudi (uključujući i Šerpase) zarad preletanja ogromnog odrona koji je uništio put za Tibet.
Prvoga dana na Mansarovaru mnogi od nas su patili od visinske bolesti, čemu je doprinelo i skraćeno vreme za aklimatizaciju usled zadržavanja prilikom dobijanja dozvola i odlaganja uzrokovanih odronom. Nisam bio siguran da li ću moći da uđem u hladnu vodu Mansarovara, jer mi je bilo loše. No, kako je Mohanđi ušao u vodu, odlučio sam da ga pratim. Izveli smo Abišek na Mohanđiju sa vodom Mansarovara i kada sam prvi put zaronio u ovo božansko jezero, dotakao sam Mohanđijeva stopala pod vodom i osetio njegovu ruku na mojim leđima. Kakav blagoslov! Prvo uranjanje u Mansarovaru je osveštano prilikom da dodirnem Guruđijeva stopala! To mi je dalo energiju i snagu da se potopim ukupno 27 puta. Potapanja sam učinio zarad sebe, porodice, prijatelja, kolega, Gurue, Sai porodicu, svet, Univerzum, čitavu kreaciju i sve što postoji i ne postoji!

Te noći smo imali sjajnu priliku da posmatramo kako nebeska bića odaju poštu Šivi potapanjem u Mansarovaru. Pojavila su se u obliku svetlosti kao raznobojne zvezde koje nadleću, cirkulišu, potapaju se i nestaju. To je bilo izvanredno iskustvo.
Sledećeg dana smo učestvovali u božanskoj Homi pored Mansarovara, i imali smo predivnu priliku da pevamo Rudram (molitve posvećene Šivi) i da se još jednom potopimo u Mansarovaru.
Dan pre parikrame još uvek sam patio od vrtoglavice, povraćanja, glavobolje i mučnine, uprkos najboljim naporima Depali i Andrea. Kada su nas pitali da li želimo da uzmemo nosača, ponija, ili oba- ubedili su me da unajmim oba, budući da sam jedva bio u stanju da pređem 60m, a kamoli 60km.
Na dan Parikrame dodelili su nam naše nosače i ponije, a ja sam osetio potrebu da dobijem Mohanđijev blagoslov pre nego što krenemo. Dodirnuo sam Mohanđijeva stopala i rekao mi je ‘dobro ćeš proći’. Uz ovaj blagoslov odlučio sam da deo puta pređem hodajući uz njega. Počeo sam da hodam prateći tragove stopala gurua. Dok sam tako išao, poni i nosač su me pretekli. Stoga sam nastavio da hodam sa Mohanđijem dok je on ukazivao na lica Kajlaša, pećine i druge zanimljivosti. Nekih 6 sati kasnije, otkrio sam da sam uz Njegovu milost prepešačio ceo prvi dan!

Te noći sam se ponovo loše osećao i pitao sam se kako ću izdržati naredni dan. Ujutru me je pozvao Mohanđi na terasu gde smo izveli Arati prema Zapadnom licu Kajlaša. Ponovo sam dotakao njegova stopala zarad blagoslova pre početka pešačenja. Poslao sam nosača i ponija napred, i odlučio da ponovo idem pešice. Pešačio sam sve dalje i dalje. Polako, ali sigurno, mileo sam uzbrdo prema vrhu prolaza Dolma La (5700m visine).

Na svakih nekoliko koraka, morao sam da stajem da bih uzeo dah. Vazduh je bio tako redak da se nije moglo udahnuti dovoljno kiseonika bez odmaranja na svakih nekoliko koraka. Shvatio sam da sam ostao bez vode i hrane, budući da su nosač i poni bili daleko ispred sa mojim rancem. Kao anđeo, Namrata se odjednom pojavila na svom poniju. Videla me je kako se odmaram na kamenju i insistirala je da uzmem deo njene vode, nešto slatkiša i veliku kesu urmi. Nisam želeo da je lišim njene vode i hrane, te sam je načelno odbio, ali je ona bila uporna pokazujući mi druge stvari koje je imala sa sobom! To mi je puno pomoglo. Nakon iscrpljujućeg uspona, dostigao sam najvišu tačku i ugledao Mohanđija. Odmah sam mu dodirnuo stopala i izrazio zahvalnost. Kada su stigli Sumit i Hajn, Mohanđi je pozvao nas trojicu sa Bibom da se spustimo do Gauri Kunda zbog puđe koju je izvodila Panditđi. Upozorio me je da budem jako pažljiv, budući da je staza koja je vodila od i do jezera bila teška. Na putu naniže sam dva puta pao, ali sam ipak uspeo da se spustim. Nas petoro smo izveli puđu i ponudili smo svoje darove. Mohanđi mi je bio zatražio da ponudim nešto iz Velike Britanije. Kada sam seo, shvatio sam da nisam ništa poneo kao dar. Sve darove za puđu je obezbedio Sumit. Preturio sam svoje džepove i ništa nisam našao. Tada mi je sinulo da na lancu nosim smaragd. Boja smaragda se slagala sa bojom vode. Izgledalo je da je dar prikladan. Smaragd kao ukras kuće božanske Majke Durge! Skinuo sam smaragd sa lanca, iskreno se pomolio i predao ga u dubine Gauri Kunda. Pomolio sam se za dozvolu da uzmem kamen i nešto vode iz Gauri Kunda sa sobom, kao poklon onima kod kuće u Britaniji. Dok sam se peo natrag, ponovo sam pao i šutnuo kamen koji se polako otkotrljao dole, rušeći Punditđin Lingam u Gauri Kund! Gledao sam sa užasom, ali je Panditđi hitro ubacio ruku u vodu i izvadio lingam iz jezera! Delovalo je kao da je lingam želeo da bude potopljen u vodi Gauri Kunda.

Nakon povratka sa Gauri Kunda, prelazio sam preko glečera, niz planinu, sve dalje i dalje, tokom, kako je delovalo, čitave večnosti. Poni je ostao neiskorišćen. Nakon nekih 13 sati od započinjanja pešačenja drugog dana, stigao sam do gostinjske kuće u kojoj je Mohanđi čekao. Ponovo sam mu dotakao stopala sa bezgraničnom ljubavlju i zahvalnošću.
Trećeg dana je pešačenje trajalo relativno kratko, oko 2 sata. Poni i nosač su ponovo bili odaslati i ja sam nastavio da pešačim. Osećao sam ogromnu energiju, mogao sam da osećam energiju oko sebe, kako se kovitla oko mog lica i tela. Prestigao sam ljude na ponijima i nastavio da napredujem do krajnje tačke parikrame. Pao sam pred Mohanđijevim stopalima i ponudio mu svoju ljubav i zahvalnost. Samo zahvaljujući njegovom saosećanju i milosti sam uspeo da obavim poduhvat. Mnogo smo se slikali, svi su bili u slavljeničkom raspoloženju što smo završili parikramu- a ovo je bila posebna godina. Jedna parikrama je ovoga puta vredela 12. Bio sam ushićen poduhvatom i nisam mogao da poverujem da sam uspeo da prepešačim ceo put.

Kako smo seli u prevoz, mučnina, glavobolja i jaka vrtoglavica su me odmah obuzeli i bukvalno sam se srušio na svoje sedište. Kao da su mi bile date božanska energija i milost da dovršim parikramu, i sada nakon što je završena, energija i milost su bile oduzete ostavljajući me da se osećam isto kao i pre parikrame!
Tokom vožnje u prevozu, uprkos iscrpljenosti, razmišljao sam o ovom neverovatnom putovanju. Pogledao sam gore ka nebu ispred sebe, i video savršenu i predivnu sliku Šivinog lica sastavljenu od oblaka! Oči su bile bademastog oblika i savršene. Bili su tu i nos, usta, uši i glava, svi savršeno oblikovani. Hodočašće je završeno uz najdivniji daršan Boga Šive. Sve uz pomoć Njegove milosti!