Autor: Milica Bulatović, Južna Afrika
„Mi smo jedna svest. Nikada nisam odvojen od vas. Nema postojanja u razdvojenosti. Bivstvovanje znači jedinstvo. Mi smo jedno i nikad nismo razdvojeni.“ Mohanđi
Želela bih da podelim svoje nedavno iskustvo koje me je dovelo do potpunog mira kroz veru u mog gurua Bramarišija Mohanđija, i prihvatanja životnih okolnosti koje bi većina ljudi nazvala teškim, ekstremnim, pa čak i tragičnim.
Sve je počelo rođenjem moje druge ćerke Sofije Sejdž, 19. januara, 2018., na veliki hrišćanski praznik Bogojavljenje. Prva stvar koju sam shvatila bila je da ne mogu da je nazovem svojom. Gledala sam druge majke u sobi, u porodilištu, i nisam mogla da shvatim zašto decu nazivaju svojom. Jednako je pripadala svima koliko i meni. Prvih nekoliko dana, odisala je neverovatnom energijom mira i spokoja, sve dok bol u njenom telu nije preovladao. Imala je veoma snažnu energiju, što sam shvatila tek nakon što je napustila svoje telo.
Doktori su joj ustanovili urođenu srčanu manu koja se nije mogla da se operiše. Kroz Mohanđijevu Milost, skupila sam hrabrost da to prihvatim i svaki dan živim sa potpunom verom. Doktori nisu imali razumevanja za moju odluku da nastavim trudnoću, kada su me u petom mesecu o tome obavestili. Savetovali su mi da je prekinem istog trenutka! Duboko u srcu, nisam ni pomišljala na prekid trudnoće. To ne može biti moj izbor. Od prvog dana, nismo naišli na toplu podršku niti pomoć od strane doktora i takav odnos se nastavio do poslednjeg dana Sofijinog kratkog života. Ali za mene, jedini način da živim ovaj život jeste da ga živim sa integritetom, bez obzira na to šta drugi kažu. Oni vide stvari samo sa svog nivoa poimanja.
Oduvek sam verovala da se sve u životu dešava s razlogom, pa je tako bilo i sa rođenjem ove predivne duše koja nas je blagoslovila svojim prisustvom, makar i na kratko. Bez obzira na sve, dala sam sve od sebe, uradila razne pretrage, i konsultovala se sa najboljim specijalistima u zemlji kako bi Sofiji bila pružena najbolja moguća pomoć. Nakon što su svi potvrdili istu prognozu, definitivno sam prihvatila situaciju i brinula se o njoj najbolje što sam umela, uz svesnost koju sam imala.
Bilo je tu mnogo izazova, i nedelju dana bi se činilo kao godina, ali tekla sam iz jedne situacije u drugu, bez prolaženja kroz misli o teškoćama. Moja mantra je bila da ostanem prirodna i da budem ja u svakom trenutku, bez obzira na to šta drugi kažu.
Ako mi se plakalo, plakala sam. To bi trajalo samo nekoliko minuta, i onda bi mi bilo lakše, ne bih se izgubila u emocijama. Došlo bi mi razumevanje onog što se zapravo događalo, i na taj način bih naučila više o sebi. Nisam shvatala da sam, odabraviši tu mantru, odabrala da potpuno prihvatim sebe, što me odvelo do još snažnijeg iskustva. Moje srce se otvaralo i prihvatalo sve situacije, umesto da se zatvara u strahu. Naučila sam da istinska snaga upravo tu leži, u prihvatanju i ljubavi.
Svakog dana se javljalo sve veće i veće prihvatanje, i ono što mi se dve nedelje ranije činilo nepodnošljivim, prihvatala sam sa potpunim mirom. Odlučila sam da se direktno suočim sa stvarima i strah je samo nestao. Tako sam se ponašala od situacije do situacije, ne dozvolivši da me ostaci potisnutog straha preplave, dok sam se nosila se svime što je dolazilo. I svaki dan sam počinjala od početka, kao potpuno novi dan.
Tek sada shvatam da sam, ne dozvolivši emocijama da se upletu, živela potpuno u sadašnjosti, što mi je omogućilo da budem stabilnija i pomognem Sofiji najbolje što sam umela. U sadašnjem trenutku nema strahova ni anksioznosti. Često su duboke istine prosto prolazile kroz mene, a ja sam ih delila sa svima oko sebe, jer su bile transformišuće. Mogla sam da prepoznam kako me Mohanđi osvešćuje!
To je povećalo zahvalnost u mom srcu i poniznost zbog ovog postojanja. Ljudi su mi govorili da prolazim kroz toliko toga, ali ja sam istog trenutka bila u stanju da se setim mnoštva drugih situaciju koje su se dešavale negde drugde i koje su bile mnogo teže. Jednostavno nisam osećala nikakav bol. Počela sam da shvatam da kada nešto izaziva bolne emocije u nama, to samo znači da nosimo u sebi te nerešene emocije iz prošlosti. Nešto što je takođe igralo ogromnu ulogu jeste i spoznaja do koje sam došla, a to je da je Sofijina duša odabrala ovo iskustvo samo radi našeg učenja i rasta.
Provele smo mnogo nedelja u bolnici i to su bili dani koji su nosili najviše iskušenja. Morale smo da delimo sobu sa mnogo drugih ljudi i dece koja su bila u bolovima i nekad plakala i po 24 sata. Sofija je bila neverovatna. Dopustila je da se sve dogodi, iako je svaki pokret njenog tela za nju bio jako nelagodan. Mnogo je plakala, ali je svejedno odabrala da ostane sa nama. Sećam se da se svaki put kad bismo imali jedan ili dva dobra dana, kod mene javljao tračak nade da joj je bolje. Ali njeno stanje bi se vrlo brzo opet pogoršalo, tek da me spreči da skrenem sa puta prihvatanja, poručujući mi da ona neće ostati.
Često sam se pitala šta je to drži u životu, kad je njeno srce jedva pumpalo, a disanje joj bilo toliko otežano. Osećala sam da tu postoji mnogo više od onog što je vidljivo. Ono što je Sofijinom srcu davalo snagu ne može se naučno objasniti, ali to je bila svrha njene duše i bezuslovna ljubav. Zaboravljamo da smo deo univerzalne energije koja se ne može isprazniti, jer ona nema ni početak ni kraj. Imamo sposobnost da se povežemo sa njom, ali mi biramo da proživljavamo emotivne drame. Kada bih osetila fizički umor, podsećala sam sebe da se još dublje povežem.
Kad god bih dostigla tačku fizičkog pucanja, pomoć bi stizala i tako smo nastavili sve do dana kada je doktor palijativne nege došao i rekao mi da možemo da vodimo Sofiju kući, iako je bila na kiseoniku, na morfijumu i hranila se kroz nazogastričnu sondu. U prvi mah sam bila zaista iznenađena, jer mi to nikad nije palo na pamet, a ona me je upozorila da nas može napustiti u bilo kom trenutku i da moramo da budemo spremni za to. Isprva smo se moj suprug i ja toga uplašili, ali sam u suštini zaista želela da odemo kući i budemo u mirnom okruženju, jer je u bolnici postajalo nepodnošljivo. Prepustila sam se toku događaja i osećala da je to upravo ono što nam je potrebno.
Kad smo stigli kući, strah od toga da će mi preminuti na rukama dok sam sama kod kuće je nestao, samim tim kako se prihvatanje ponovo vraćalo. Moram da pomenem da je moja draga prijateljica Barbara došla kod nas čim se Sofija rodila i ostala sa nama nekoliko meseci. Barbara je pravi anđeo i neverovatna podrška. Bila je tu svaki put kad mi je zatrebala pomoć, nisam morala ni da je zatražim. Još jedan anđeo kog je Tradicija poslala da nam nesebično pomaže. Kod kuće sam sve naučila, od staranja za sve Sofijine potrebe (kao što su se medicinske sestre ranije brinule o njoj) do toga da se potpuno ukotvim u sopstvenom biću i prihvatim apsolutno sve. Počela sam da živim u sadašnjem trenutku, dozvolivši sebi da budem potpuno prirodna. Primetila sam kako me je svaka situacija oblikovala u biće sa mnogo više strpljenja i prihvatanja. Nije bilo osećaja teškoće ili nepravde.
Postajala sam svesnija sebe i većina situacija su bile ogromne lekcije. Činilo se kao da me život testira da li zaista mogu da živim duhovne lekcije koje sam naučila. Tu nije bilo razmišljanja. Prosto sam tekla kao voda, a mnoge situacije su bile ekstremne. Nije bilo prostora za bilo kakvo preispitivanje. Tokom nekoliko nedelja, primetila sam da se moj um smirio i da sam bila u potpunom miru kada bih zatvorila oči. Sve što je usledilo nije me moglo uzrujati. Prosto sam sve prihvatala. Nije bilo prostora za žaljenje ili sumnje. Biće sa nama kratko vreme i ne mogu da dozvolim da kasnije za nečim žalim. Odabrala sam da budem svesna sve vreme.
Shvatila sam kako je fizička stvarnost nerealna kada se živi iz uslovljenog uma. Pogledala bih oko sebe i jasno videla ljude koji reaguju iz nerazrešenih emocija iz prošlosti. To mi je dalje pokazivalo put i ohrabrivalo me da ne odem tim putem već da budem još svesnija. Postalo mi je jasno da ono što je stvarno, nije vidljivo golim okom i da se ne može pojmiti umom. Svu tu svesnost sam telepatski dobijala od Mohanđija. Do toga dolazi kada otpustite sva uslovljavanja i gajite potpunu veru u svom srcu.
Sve to je bilo moguće samo zahvaljujući stalnom vođstvu s puno ljubavi, blagoslovima i sigurnosnoj mreži koju je Mohanđi godinama obezbeđivao. Vođstvo je dolazilo iz Njegovih citata, blogova, pa čak i telepatski. Davno sam shvatila da prvo treba da se osećamo bezbedno, pre nego što počnemo da otpuštamo stvari. I sada, kad pogledam unazad na godine otpuštanja, shvatam da je sve to bilo otpuštanje nerealnih i fiktivnih šablona koje je stvorio naš um. Kako se moj um smirio, shvatila sam da, iako su mi misli dolazile niotkuda i emocije se momentalno javljale, mogla sam da ih sprečim da me skrenu sa puta svesnosti. Vrlo dobro sam pamtila kako izgleda život kada dopustite da vama vladaju emocije i nisam želela da opet krenem tim putem.
Na taj način sam ostala u miru većinu vremena. Sve sam samo posmatrala i viša svest bi samo dolazila, vodeći i učeći me. Kada smo čvrsto ukorenjeni u istini, ništa nas ne može izbaciti iz ravnoteže. Gledajući unazad, sada je vrlo očigledno da se svaki događaj u životu dešava s razlogom. Možemo odabrati da budemo emotivni u vezi s tim ili da to prihvatimo i naučimo nešto iz toga. Kada nešto naučimo iz toga, odajemo počast životu. Tada vas nikakav bol neće dotaći. To je ono što nam je Sofija pokazala. Dat nam je život, ali mi ga ne posedujemo. Ovo telo je iznajmljeno od Boga, mudro i svesno birajte šta ćete raditi s njim. Život je zaista dar.
Naš najveći dar je da volimo bezuslovno. Upravo tada reflektujemo Boga u svom životu. Svaka subota je u našoj porodici dan za sevu (bezuslovno, nesebično služenje). Učestvujemo u sevi hranjenja 200-300 dece siromašnog porekla, koju organizuje ACT Fondacija. Učestvujemo u pripremama koje se održavaju petkom i u služenju hrane deci subotom. Pobrinula bih se da Sofija dobije najbolju moguću negu kako bih mogla da nastavim sa svojim aktivnostima služenja. Jedne subote, vozila sam se ka kući, sa seve, i videla majušno drvo savijeno do zemlje. Ostala sam bez daha, jer sam u deliću sekunde shvatila istinu o tome da moramo biti prazni da bi Bog mogao da nas ispuni.
Već nekoliko godina posmatram drveće. Osećam da su drveće i biljke povezani sa višom svešću. Možete ih seći, vikati na njih, mogu stajati na lošem vremenu, možete ih šutirati, zalivati ih ili ne, oni se nikad neće žaliti. Stoje veličanstveno mirno, sa potpunim prihvatanjem. U deliću sekunde sam osetila ovu istinu duboko u sebi. Bukvalno sam ostala otvorenih usta shvatajući ovu istinu i osećajući je toliko duboko u sebi. Otpor dolazi od uma kada ga energizujemo i dopustimo mu da preuzme kontrolu nad nama. To me je dovelo do spoznaje da je život koji proživljavamo na fizičkom nivou iluzija, ako dopustimo umu da opaža stvarnost. Kada se um malo umiri, svo vođstvo i jasnoća dolaze kada treba. Potpuno prihvatajući svoju situaciju i poštujući Sofijin izbor, nikada ne bih molila Mohanđija da je spasi. Ipak, zauzvrat, dobila sam potpunu smirenost uma i prazninu.
Nemam čak ni potrebu da znam više. Sve što dolazi, dolazi sa svrhom. Nema potrebe da gomilam informacije koje su nepotrebne za moje postojanje kao bića. Tok života će nam doneti ono što nam treba u svakom datom trenutku. Najbolje je verovati u to i dopustiti svesti da ispuni prazninu koju omogućava stanje bez uma. Ne znati ništa (biti prazan od uslovljavanja) je kao dolazak kući. Povratak svojoj pravoj prirodi. Bol postaje bol onog trenutka kada vam um kaže da je nešto bolno. Sledeći put ugrabite taj trenutak i ne dozvolite umu da vodi glavnu reč. Samo doživite život onako kako se dešava. To sam primetila jedno jutro dok sam sedela na suncu. Dok mi um nije rekao da je sunce prejako, nisam imala osećaj toplote na koži.
Samo sam posmatrala sve potpuno neutralno, bez referentinh tačaka, gledajući i odgovarajući na sve Sofijine potrebe i dramu koja se dešavala ljudima oko mene. U određenom trenutku, bila mi je potrebna pomoć medicinske sestre kod kuće, jer je hranjenje postalo pravi izazov, a bilo je tu još toliko drugih stvari. Jednostvano je postalo nemoguće da se samo jedna osoba brine o njoj. Bilo je potrebno mnogo vremena da pronađemo pravu osobu. Kada bih završila sa obukom jedne medicinske sestre, nešto bi se dogodilo i ona bi iz nekog razloga otišla. Postalo je veoma zamorno i nismo imali osećaj da dobijamo bilo kakvu pomoć.
Sve dok se jednog dana, poslednje sedmice Sofijinog života, nije pojavila jedna neverovatna osoba. Gledis je bila savršena. Gledis je znala kad da nas ostavi na miru i dâ nam malo privatnosti, a kada da preuzme sve u svoje ruke. Znala je tačno kad treba da kaže nešto, a kad da prećuti. Bila je toliko nenametljiva, za razliku od mnogih drugih. Brzo je učila sve što je trebalo da se radi i imala sam utisak da je moja produžena ruka. Kao i u mnogim takvim trenucima, shvatila sam da zapravo nikada ne treba da brinemo ni za trenutak. Opet je tok života doneo pravu osobu kada je to bilo apsolutno potrebno i kada se određena karma razrešila.
U poslednje vreme, gotovo da sam osećala kako se niti karme, koje su dugo vremena bile zapetljane, raspetljavaju. Počela sam da opažam kako se svetlost probija. Sve je delovalo jasnije i svetlije. Svesnost o tome zašto su se neke stvari odvile na način na koji jesu mi je sama dolazila, a da to nisam ni zatražila. Postalo je lakše prihvatiti život bez obzira šta se dešava. Uz Majstorovu Milost, postoji tačka u životu kada otkrivamo i čujemo unutrašnjeg gurua. Kada se tok života i unutrašnji guru susretnu, život dobija novo značenje. Počinjete da sagledavate život kroz mnogo različitih aspekata i uz dublje razumevanje, a da vas pri tom ti trenuci ne zarobe. Majstor toliko jako isijava ljubav i svetlost, da je potrebno samo da otvorimo oči i vidimo istinu. To je upravo ono što je Mohanđi radio. Samo je potebno da budemo prijemčivi i otvoreni.
Kada svetu izražavamo svoju istinsku prirodu, nema nikakvih igranja uloga. Nisam se identifikovala sa ulogom Sofijine majke. Nisam se izgubila u toj identifikaciji. Bila sam jednostavno neutralna, dajući joj svu moguću ljubav i izbegavajući da se uhvatim u zamku emocija. Iskreno, u određenim mirnim trenucima dok sam je držala, imala sam osećaj kao da ona sve zna. Bila je svesna još mnogo toga. U tim tihim trenucima, to je bio osećaj razmene energije i svesnosti. Kada bi te pogledala, gledala bi kroz tebe. Uvek sam osećala da može da vidi sve. Njen pogled je bio kao gledanje u večnost. Bez početka i kraja.
Dva dana pre nego što će napustiti telo, dobila sam na poklon jedno veoma posebno popodne. Bio je državni praznik i kod kuće je bilo veoma mirno. Vrlo sunčan i prijatan dan. Sofiji je bilo potrebno da je držim tog dana. Postajalo joj je veoma neudobno, tako da sam je držla u rukama dok je spavala i sedele smo u bašti čitavo popodne. Energija je bila neverovatna. Osećala sam čistu Milost oko nas. Kad nam se moja starija ćerka Sara pridružila, i ona je u trenutku osetila isto. Činilo se kao da stotine anđela sede sa nama. Sara je primetila da se osetilo prisustvo Majstora. Bila sam zaista zahvalna na tom danu koji se i dalje čini kao san. Zanimljivo je da je moja sestra tog dana sanjala kako svi zajedno sedimo kod mene okruženi Majstorima Belog puta! Narednog jutra podelila je svoj san sa mnom.
Te noći je Sofiji postalo veoma loše i naredni dan je bio najteži za sve. Bilo je očigledno da joj je bilo veoma teško i jedva je disala. Činilo se kao da mi je prethodni dan pružio sve što mi je trebalo da bih bila potpuno mirna i mogla da joj pružim svu svoju čistu ljubav i negu. Za neke ljude koji su tog dana bili sa nama to je bilo nepodnošljivo. Ali kada sam dopustila sebi da tečem, nevidljiva sila, Mohanđijeva Milost, je preuzela. Shvatila sam da kada otpustimo koncepte, prosto tečemo. Ako je um miran, nema nikakve referentne tačke, i svaki trenutak je novi. Nikakva težina ne ostaje sa vama.
Zbog ovakvih spoznaja, nisam sagledavala ovu situaciju kao izuzetno tešku i mogla sam bolje da odgovorim na sve Sofijine potrebe. Mohanđi mi je objasnio da je ona jedna veoma uzvišena duša i da se vrlo retko dešava da nam takva jedna duša dođe kao član porodice. Osećala sam se blagosloveno. Ona odlučuje kada će otići i ona zna najbolje. Poslednji dan je došao, bila sam sama sa Sofijom, pošto je bila u komi od prethodne noći, tako da nam nije bila potrebna nikakva pomoć. Mantrala sam sve svoje mantre, izvela Sai Baba aarti (koji je počeo da svira sam od sebe) i Mohanđi aarti i sedela s njom u potpunom miru.
Bio je to 29. april. Otišla je tačno u trenutku kada se mesec podizao na Buda Purnimu – dan kada je Ganešananda Giri napustio telo pre dve godine. To je i rođendan Avadute Nadanande. Kakav svečan dan! Dostigla je najviše što jedna duša može i odabrala tačno vreme za dostizanje „rastvaranja munjevitom brzinom“, kako mi je Mohanđi napisao. U trenutku njenog odlaska, Sofija i ja smo se zauvek stopile u ljubavi, bez trunke bola ili tuge. Kada volimo bezuslovno, nema mesta bolu niti drugim emocijama. To jutro je osvanulo veličanstvenim ružičastim izlaskom sunca. Ružičasta mi nikad nije bila među omiljenim bojama, ali u poslednje vreme je često viđam. Čak je i zalazak sunca bio ružičast, nekoliko dana kasnije. Potražila sam značenje ove boje i saznala da je ružičasta boja univerzalne ljubavi jedinstva!
Svaki trenutak je bitan, jer nam je dat da bismo ispunili svrhu. Naš dah nam je dat. Pre dve godine, kada sam bila na dvodnevnom programu sa Mohanđijem, zamolio je sve učesnike da podele šta su naučili za vreme programa. Ja sam podelila da nema šta da se radi, samo da se bude. Danas osećam da ne moram čak ni da budem. Samo da se stopim. Ne možeš da izraziš ništa što nisi Ti. Pronašla sam svoj dom u Tebi. To mi je došlo kada je nestala čak i potreba za kontemplacijom.
Kada je Sofija poslednji put udahnula, osetila sam kako je postala deo mene i ja deo nje. To nije bio težak trenutak. Bio je to trenutak slobode. Njeno telo je konačno bilo oslobođeno bola i shvatila sam da ona nikad i nije patila, jer je ispunjavala svoju svrhu. Kada je svrha jasna, ništa nam ne može stati na put. Iskusili smo razna čuda od njenog odlaska. Osećala sam potpunost i suptilnost koju ranije nisam osećala. Mohanđi mi je dao snagu da se suočim sa svim tim i čvrsto me držao, raščistio put i učinio još mnogo više nego što možemo i da pojmimo.
Narednog jutra, dok sam hranila ptice u Sofijino ime, osetila sam kako ih Mohanđijeva ruka hrani. Istog trenutka, osetila sam duboko u sebi koliku ogromnu dobrobit ta bića imaju kada ponudimo hranu u Mohanđijevo ime. Duboki osećaj da je služenje Majci Zemlji služenje Mohanđiju, služenje kreaciji. Doslovno sam osetila kako je Mohanđi primio ovu hranu, jer on je Sve i Svako. To me odvelo do dubljeg razumevanja kakva razmena energije se odvija za vreme seve ACT Fondacije. Dok sam hodala ka oltaru i poklonila se prvo mestu gde je Sofija spavala, imala sam potrebu da polijem Šiva Lingu vodom, jer mi je sinulo pravo značenje tog čina. Nikada ne izvodim nijedan ritual ako ne razumem njegovo potpuno značenje. Shvatila sam da davanjem vode, dajemo vodu čitavoj kreaciji. Odajući počast Šiva Lingi, odajemo počast našem višem aspektu, sve dok ne osvane dan u kom nema nikakve razdvojenosti. Kako sam završila posipanje Šiva Linge vodom, primetila sam kako se u posudi od preostale vode formiralo srce.
Tada sam primetila da se fotografija Širdi Babe pomerila sa mesta na kom sam je prethodne noći ostavila. To je bila Majstorova lila (božanska igra) koja mi poručuje: „uvek sam s tobom“. Veoma dugo smo čekali na odobrenje za kremiranje i imali smo brojne probleme sa doktorima i papirologijom. Konačno smo dobili datum. Dan pre kremacije, izvadila sam svoje male koje nisam nosila od dana kada je Sofija preminula. Primetila sam da je moja krija mala mnogo duža nego obično.
Bila sam potpuno zaprepašćena. Pisala sam svojoj dragoj prijateljiici Delo koja je iznova nanizala ove male, pre nekoliko meseci, samo da podelim to s njom i proverim da li se seća da li su obe bile iste dužine. Ona mi je potvrdila da je za obe koristila istu dužinu i da su bile jednako dugačke. Rekla mi je i da je narednog dana, kada je bila zakazana Sofijina kremacija, bio Šani Džajanti – rođendan boga Šanija, vladara Saturna. Odmah sam osetila u sebi koliko smo stalno blagosloveni, i ostala bez reči, ali i u poniznosti i dubokoj zahvalnosti. Istog trenutka sam razumela zašto smo toliko dugo morali da čekamo na kremaciju. Za vreme kremacije, dok sam mantrala, ponirući duboko u svoju unutrašnjost, osetila sam kako mi se srce toliko neverovatno otvorilo, kao nikada ranije, i bela svetlost je sijala iz moje krunske čakre u večnost.
Sposobnost da volimo i širimo naša srca je ono gde pronalazimo svoju istinsku prirodu. Naše istinsko ponovno rođenje je u našim srcima. Mohanđi, Sofija i Tradicija dali su mi ono što je bilo najbolje za ispunjenje karme i za moj duhovni rast. Sve je bilo savršeno uređeno radi višeg uzdizanja i više svesti o čudima života. Već dugo vremena imam osećaj amnezije, kao da imam toliko toga da upamtim, a ništa da naučim. Sada se čini da je sećanje na moje istinsko biće ono što je otpočelo Sofijinim dolaskom na ovaj svet.
Nijedno od ovih iskustava ni unutrašnjih otkrića ne bi bilo moguće bez Mohanđija.
Iz dubine svog bića svima želim ljubav i svetlost. Da svi otvorimo oči pred istinom uz Tvoje vođstvo i ljubav.
Uz potpunu predaju i duboku zahvalnost Mohanđiju,
Milica
Originalni tekst možete pročitati ovde.
Prevela: Tijana Sladoje
Lektorisala: Jelena Fassbender
Uredila: Staša Mišić
Svoja iskustva sa Mohanđijem možete poslati na: iskustva@mohanji.org
Izjava o isključenju od odgovornosti:
Gledišta, mišljenja i stavovi iskazani od strane autora i onih koji pišu komentare na ovim blogovima pripadaju isključivo njima, i ne reflektuju nužno gledišta, mišljenja ili stavove Mohanđija, Mohanđi Fondacije, njenih članova, zaposlenih ili bilo kog pojedinca ili lica koji je u vezi sa Mohanđijem, Mohanđi Fondacijom ili bilo kojom Mohanđi organizacijom. Ne možemo stajati iza tačnosti, potpunosti, blagovremenosti, prikladnosti ili valjanosti bilo koje informacije koju je predstavio individualni autor ili komentator na našem blogu, i ne snosimo odgovornost za bilo kakve greške, propuste ili zakašnjenja ove informacije ili bilo kakve gubitke, povrede ili štete nastale njenom objavom ili upotrebom, prema autoru ili bilo kojoj drugoj strani.
Zadržavamo pravo da obrišemo, korigujemo ili na bilo koji način izmenimo tekstove ili komentare na blogu,ukoliko isti kontrolišemo, ako po svom ličnom saznanju, smatramo da su nejasni, uvredljivi, pogrdni, preteći, u sukobu sa zaštitnim propisanim pravilima, autorskim pravima ili drugim zakonima, ukoliko su izričito komercijalne prirode, ili na drugi način neprihvatljivi.
Iskustva 