Božanske Intervencije
Putovanje na Himalaje sa Mohanđijem je bilo na mom umu još od 2012. godine. Grupa najbližih posvećenika se tada otisnula na ovaj put sa Mohanđijem, a svojim kućama su se vratili potpuno preobraženi. Čitao sam o njihovim iskustvima i upijao fotografije koje su objavljivali. Tada nisam mogao da dobijem vizu, te je moja želja da odem na Kajlaš postala još jača.
Kada sam saznao da su ove godine Kinezi ukinuli pravilo koje kaže da je neophodno petoro ljudi iste nacionalnosti zarad dobijanja grupne vize, bio sam presrećan. Moje srce i duša su već bili na Kajlašu, i smesta sam krenuo da pravim planove za put.
Bez blagoslova moje žene- Anelije, ovo putovanje ne bi bilo moguće. Nesebično je žrtvovala sebe, da bih ja mogao da doživim Kajlaš. Ništa nije tražila, nije postavila nikakve ultimatume niti uslove, samo mi je dala krila i pustila me na ovo putovanje. Večito sam joj zahvalan na tome. Budući da imamo troje male dece, morala je sama da se brine o njima tokom ovih 18 dana. Želeo sam da joj to nekako olakšam, ali nisam znao kako. Razgovarao sam o tome sa Mohanđijem, i tiho mu se molio za bilo kakvu pomoć. Kroz nedelju dana, palo mi je na pamet da bi možda mogla da nam pomogne naša prijateljica koja ima iskustva sa čuvanjem dece. Znao sam da je Mohanđijeva Milost stvorila mogućnost za susret sa tom prijateljicom. Neki bi to nazvali pukom slučajnošću, ali budući da sam bio svedok mnogim takvim Čudima nepretenciozno izvedenim od strane mog GuruDeva, znao sam da je u tom trenutku Njegova Ruka bila na delu i božanski intervenisala.
Nedelju dana pre odlaska u Katmandu, stigao mi je mejl od organizatora Jatre u kome se kaže da postoji problem sa kineskom vizom. Kineska vlada je uvela novo pravilo koje kaže da je potrebno najmanje troje ljudi iste nacionalnosti zarad dobijanja ulazne vize. Kako sam ja bio jedini putnik iz moje zemlje, savetovano mi je da odmah pošaljem još dve kopije pasoša od bilo koga ko je moje nacionalnosti, da bi mogla da mi se izda grupna viza. To je bio jedini način. Jedan pasoš bi bio od moje žene. Međutim, nisam imao od koga drugog da zatražim takvu uslugu. Tada mi je sinulo. Pre dva dana, moj prijatelj koji dolazi na nedeljne meditacije Moć Čistote je morao da pošalje u poslednjem trenutku skenirani pasoš za Indijsku vizu. Bilo je kasno uveče, i kako nijedna kopirnica nije radila u to doba, on nije imao načina da skenira i pošalje mejlom kopiju pasoša. Okupljali smo se za Satsang, i već smo kasnili. Unutrašnji glas mi je rekao- pomozi mu, idi u svoju kancelariju, skeniraj pasoš i pošalji mejl. Na brzaka smo to završili i nastavili smo Satsang. Bila mu je potrebna viza za odlazak na Prašanti Nilajalam u Putapartiju. Njegov skenirani pasoš je i dalje bio u mom kompjuteru u kancelariji, te sam samo trebao da nazovem prijatelja, pitam ga za uslugu i odmah pošaljem kopiju. Kada sam ga nazvao, on je dao svoj iskren pristanak. Božansko intervenisanje na delu. Samo da ponovim, znao sam čije su božanske ruke bile iza ovoga. 🙂
Poslao sam kopije pasoša i molio se da će upaliti, ali sam duboko u sebi sumnjao. Bio sam pod tolikim stresom, da nisam imao vere u to da će se stvari srediti. Brinuo sam kako će da me puste na granici sa grupnom vizom, kada fale dve osobe sa vize. 🙂
Nezgoda na aerodromu u Istanbulu
Došao je dan leta za Katmandu i započinjanja Jatre. Imao sam vezani let preko Istanbula. Razlika u letovima je bila 9 sati, te sam ostao da čekam na aerodromu. Dva sata pre ukrcavanja, dok sam sedeo u kafeu i čitao Šri M.-ovu knjigu ”U službi kod himalajskog Učitelja”, težak plastični natpis je pao na mene. Dok sam ustajao da odem do izlazne kapije, jedva da sam i dotakao već oštećenu konstrukciju koja je pala na moju ruku i odsekla deo mog kažiprsta. U početku nisam ni primetio da sam ranjen. No, kako mi se vraćala pribranost, video sam krv koja šiklja iz mog prsta. Nisam mogao da zaustavim krvarenje. Ljudi koji su radili u kafeu su me bespomoćno gledali i nisu znali šta da učine. Jedan od njih je čak doneo čašu sa ledom. Krv je lila iz mog prsta, i polako je počela da me hvata panika usled bespomoćnosti. Konačno je jedan od menadžera kafea pozvao nekoga i ubrzo su me odveli na odeljenje hitne pomoći, gde su uspeli da mi zaustave krvarenje i previju prst. Doktor mi je rekao da ću danima biti u velikim bolovima, pa mi je prepisao analgetike. Sve vreme sam pojao Mohanđijevu Gajatri (mantru), i molio se Mohanđiju da mi pomogne i da sve bude OK. Morao sam da požurim i uhvatim let za Katmandu. Bio sam pošteđen veće nesreće. Mogao sam da povredim nogu ili oko, i to bi bio kraj mom putovanju. Ovo je bila samo upozoravajuća nezgoda, koja me je trgla i podigla moj nivo svesnosti. Znao sam da slede avanture sa još većim izazovom, ali nisam znao šta tačno da očekujem.
Nebeska Bića na Kajlašnat Mahadevu
Okupili smo se u Soalti Kraun Plaza hotelu u Katmanduu, i imali smo na raspolaganju par dana za obilazak Pašupati Nat hrama i Budanilkanta hrama. Na putu ka tibetanskoj granici, posetili smo i Kajlašnat Mahadev statuu nedaleko od Katmandua, koja je sa svojih 143 stope (44m) najviša Šivina statua na svetu. Tamo sam doživeo predivno druženje sa Mohanđijem. Sunce je zalazilo, i ceo predeo nad dolinom Katmandua je izgledao veličanstveno.
Mohanđi, koji je stajao u podnožju Šivine statue, me je pozvao da stanem pored njega, i onda je krenuo da me uvodi u nekakvo stanje transa. Rekao je: ”Zorane, pogledaj u liniju horizonta gde sunce zalazi iza planina. Sada usmeri pogled niže, tamo gde grad nestaje u izmaglici. Opusti svoj pogled, i pogledaj poluzatvorenih očiju iznad izmaglice, u prostor između horizonta i grada, bez fokusiranja. Da li vidiš bića?” Pratio sam instrukcije, i počeo sam da vidim mnogobrojna svetla kako sjaje po čitavoj dolini. Osetio sam kako mi se svest širi sama od sebe. Stajao sam tako pored svog učitelja, dok mi je on otkrivao još jednu tajnu. Rekao je: ”Nebeska bića su uvek tu. Samo moramo da se vežbamo da bismo mogli da ih vidimo.”
Prelazak tibetanske granice
Ogroman odron je uništio jedini put koji vodi do tibetanske granice. Brzo su organizovani helikopteri kojima smo, u grupama od petoro ljudi, prelazili preko odrona do granice. Čekanju na prevoz helikopterom kao da nije bilo kraja. Prvi sam stigao na mesto uzletanja, zajedno sa Mohanđijem, Bibom, Samitom i Svami Govindom, i nadao sam se da ću i ući u prvi helikopter sa Mohanđijem. Međutim, iako sam bio među prvom petorkom, Fanindar je zauzeo peto sedište. Bio sam prilično razočaran i mislio sam da nikada neću preći. Mohanđi je rekao kako u svakom trenutku mogu odaslati helikoptere u spasilačku misiju, pošto je odron uništio puno kuća po brdima, a bilo je i žrtava. Toga dana morao sam da se strpim, jer sam odleteo sa jednom od poslednjih grupa. Kada smo stigli bilo je već kasno i granica je bila zatvorena, te smo morali da prenoćimo u blizini, pored predivne reke koja deli Nepal i Tibet. Te noći sam dobio visoku temperaturu. Već sam počeo da osećam simptome visinske bolesti.
Puno ljudi je bilo zarobljeno u Nepalu, bez mogućnosti da pređu u Tibet. Naša grupa je savlađivala prepreke kao da je zaštićena i potpomognuta višom silom.
Rano sledećeg dana smo autobusom otišli do kineske granice. To je za mene bio trenutak istine. Mislio sam da ću ako uspem da pređem granicu, onda sigurno videti Kajlaš u ovom životu. Izgleda da nisam bio jedini koji je sam putovao na grupnoj vizi na kojoj je prijavljeno još dvoje ”nepostojećih” putnika. Organizatori su znali šta rade, i nije bilo nikakvih problema sa ulaskom u Tibet za bilo koga od nas. Naša grupa se sastojala od ljudi 12 različitih nacionalnosti i svi smo ušli u Kinu. To je bilo još jedno čudo, budući da su ove godine Kinezi bili jako strogi sa izdavanjem viza. Kada smo prešli granicu, već sam bio ushićen i znao sam da će od tada nadalje sve ići uzbrdo. 🙂
Na jezeru Mansarovar
Putovali smo duž Nialama (12,300 stopa) i Sage (15,200 stopa) prema jezeru Mansarovar (15,100 stopa). Simptomi hipoksije su bili žestoki. Imao sam užasne glavobolje i mučninu. Začinjena i ljuta hrana je samo pogoršala stvar. Malo sam ublažio simptome ishranom od hleba i putera, kao i masale i čaja od đumbira.
Onog momenta kada smo stigli do kontrolnog punkta na jezeru Mansarovar, hipoksija je nestala. Sam prizor na jezero sa Kajlašem u pozadini je delovao isceljujuće. Čim smo krenuli sa prvim potapanjima bio sam ko nov. Mohanđi nije traćio vreme, a kako je on ušao u vodu i nekolicina nas je krenula za njim. Samit je pomogao Ocu da bezbedno uđe u vodu, budući da je kamenje bilo klizavo. Mohanđi je počeo sa zaranjanjima. Bio je to prelep prizor. Osećao sam kako je Mohanđijeva energija bila kao u novorođenčeta. Bio je nežan kao cvet, a u isto vreme moćan kao vulkan. Kada je završio sa uranjanjima, počeli smo da izvodimo abišek za njega, dok nas je on zauzvrat blagosiljao polivajući nas vodom po glavi. Prvi put sam zaronio pred Njegovim stopalima. Voda je bila hladna kao led, što je blokiralo svaki mentalni proces, pa sam bio prebačen u stanje bez uma. Kada sam izašao iz jezera video sam svoje telo koje je u očima moga uma izgledalo prosvetljeno. Moja koža, i moji prsti na nogama su delovali potpuno drugačije. Izgledali su savršeni takvi kakvi jesu. 🙂
Blagoslov u Đi’Vu hramu
Smestili smo se nedaleko od jezera, u gostionici sa neverovatnim pogledom i u blizini jednog starog hrama. Drugoga dana smo izveli prelepu ceremoniju sa vatrom, nakon čega je usledila druga tura potapanja u jezeru.
Dok sam ležao u krevetu, noć uoči Parikrame, neki unutrašnji glas me je pozivao da odem u hram na vrhu brda. To me je izvuklo iz kreveta, i uputio sam se ka hramu. Napolju je duvao vetar, i nije bilo nikoga oko hrama. Ništa zato, pomislio sam, samo sam umislio glasove. No, kako sam odlučio da se vratim u apartmane, tako se jedna tibetanska porodica pojavila niotkuda. Krenuo sam da idem za njima okolo hrama, osećajući se kao da me nešto vuče. Zatim se pojavio jedan stariji čovek, za koga pretpostavljam da je čuvar hrama, i oni su počeli da pričaju nešto na tibetanskom. Čuvar nam je nakon toga otvorio vrata koja vode do jedne od pećina. Saznao sam kasnije da je to bila veštački napravljena pećina,u kojoj su mnogi sveci dolazili da meditiraju. Tibetanci su počeli da dodiruju urezano kamenje, i da padaju ničice pred fotografijama svetaca. Pratio sam njihove radnje, i ponavljao sam sve rituale koji su oni obavljali. Dok sam se ispružao na zemlji osećao sam kako me svi sveci blagosiljaju da bezbedno prođem Parikramu. Zato sam tu došao, pomislio sam. Došao sam da primim blagoslov. Nakon toga, ušli smo u jednu veću pećinu sa mnoštvom fotografija, lampi, i tibetanskih simbola. Ponovo sam pao ničice, zahvalio se svecima na blagoslovu, i izašao. Padao je mrak, te sam požurio natrag u apartmane, a grupa od 5-7 pasa koji su lajali u divljem čoporu me je naterala da požurim još više. 🙂 Bezbedno sam stigao u svoju sobu i brzo legao da spavam. Te noći sam spavao kao beba i ujutru sam se probudio k’o nov, spreman za Parikramu.
Početak Parikrame
Ne postoji ništa što bi nekoga pripremilo za ovu vrstu hodočašća. Reakcija tela na manjak kiseonika je nepredvidiva. Čovek može da bude u top formi na morskoj nadmorskoj visini, ali na visini od 5 700m, nečija kondicija je potpuno nevažna. Bitni su samo Milost i prepuštanje. Mesecima me je mučio bol u kolenima i člancima. Bio sam siguran da ću imati problema sa pešačenjem na duge staze. No, sav bol je nestao još početkom dana. Prvih 5km pešačenja su bili podnošljivi i moglo je da se uživa među potocima i planinama. Druga polovina puta je bila užasna. Bio sam u stanju da napravim svega par koraka, nakon kojih bi se borio za kiseonik. Telo mi je vrištalo za odmorom. Bilo je previše. Srećom, poslušao sam odličan savet da unajmim nosača za svoj ranac. Nije mi se svidela ideja da plaćam nekome da nosi moj tovar, pošto sam sebi to predstavio kao nekakvu podvalu autentičnosti doživljavanja Kajlaša. No, prihvatio sam savet, i shvatio sam da je u pitanju samo tripovanje ega. Moj nosač je bio ratnik. Ovo mu je bila dvadeset i neka Parikrama do sada, i za njega je to bila dečija igra. Bilo mi je neprijatno na više načina, dok me je on konstantno gurao i vukao. Morao sam da zastanem i odmorim se nekoliko puta da bih se izborio za sopstveni tempo. To je za mene bio ključni momenat- praćenje sopstvenog tempa. Sve vreme sam ili žurio da sustignem Mohanđija, ili me je nosač cimao da držim njegov tempo. Kada smo stigli u apartmane Hirapuč kampa koji gleda na severno lice Kajlaša, želeo sam samo da se sručim na krevet. I baš to sam i uradio. U jedno sam bio siguran- ukoliko uspem da izguram sledeći dan, to će biti samo uz Mohanđijevu Milost, nikako drugačije. Telo mi je već bilo iscrpljeno, i nikako ne bi imalo snage da pešači još 22km uzbrdo, uz tako proređeni vazduh.
Drugi dan Parikrame
Narednog jutra sam se probudio svež i, začudo, moje telo se osećalo spremno za put. Kada sam ugledao Mohanđija, otišao sam da mu dodirnem stopala i zatražim blagoslov za bezbedno putovanje. Rekao mi je: ”Ništa ne brini, sve je sređeno.” 🙂 Ove reči su za mene bile dovoljne da me ubede kako ću uspeti da preprešačim svih 22km. Otklonio je sve moje sumnje. Rukovodio sam se prema dva principa- prvim, da hodam polako, i drugim, da idem svojim tempom bez obzira na sve.
Kada sam ugledao brdo na koje smo trebali da se popnemo, delovalo je kao krupan zalogaj. Poniji sa jatrijima su me prestigli. Tibetanci od 7 do 77 godina su se uspinjali uz brdo kao da je to šetnja po parku. Kada bi me videli kako se borim za vazduh i svaki korak, davali bi mi hranu, slatkiše, piće i bilje. Neki bi me čak uzeli za ruku i ohrabrivali da nastavim sa hodanjem. Za mene su svi oni bili produžena ruka Mohanđija. Bio sam zbrinut. Putovanje je bilo veoma zahtevno. Bila je to najteža stvar koju sam ikada uradio u svom životu- uspinjanje prema Dolma La Pasu. Vazduh je bio tako redak da su se moje noge kretale isključivo snagom Milosti. Stigao sam do vrha i počeo sam da se spuštam ka jezeru Gauri Kund. Nadalje je ceo put išao nizbrdo. I dalje me je čekalo više od 4 sata pešačenja do sledećeg noćenja u apartmanima. Put je bio manje-više ravan, ali je ipak iziskivao ogromnu energiju. Pojao sam u sebi mantru ”Om Nama Šivaja” i mislio o svojoj porodici i precima, i kako ovu parikramu prelazima ujedno za sve njih, a to me je i guralo dalje. Kada sam stigao u apartmane, sve što sam želeo je da zagrlim Mohanđijeva stopala i istopim se u zahvalnosti. I to je upravo ono što sam i uradio. 🙂
Treći dan je bio kao šetnja u parku. Skoro 6km ravnog puta sam prešao hodajući uz Mohanđija. Bilo je to ostvarenje mojih snova. Mohanđi je sve uredio tako da najveći deo nas glatko prođe kroz parikramu. Sve je to bilo njegovo delo. Okupio nas je sve na Himalajima da bi mogao da očisti naš karmički teret i bezbedno nas dovede našim kućama lakšima. On je preuzeo na sebe puno teškog prtljaga i sagoreo ga je. Deo tog vidljivog fizičkog tereta je bio bol u kolenima. Morao je da uzme ponija tokom Parikrame, jer je preuzeo bol u kolenima nekoga ko je od toga patio i ko mu se molio za pomoć.
Prošlo je mesec dana otkako smo se vratili sa Kajlaša dok ja ovo pišem. Doživeo sam promenu na više nivoa. Ostavio sam gomilu prtljaga na Himalajima. Za sva vremena. Kako znam da je zauvek? Zato što su, tokom godina, sve čudesne promene kroz koje sam prošao zahvaljujući Mohanđiju, bile trajne. Tiha moć snežnih himalajskih vrhova je još uvek tu u mom unutrašnjem prostoru. Moje granice su pomerene, proširene, i na mnogim nivoima čak i izbrisane.
Ovo putovanje je početak moje doživotne romanse sa Šivom. Kajlaš me već ponovo zove. Samo uz Mohanđijevu Milost…
Ponizno predajem ova iskustva lotosovim stopalima mog Gurudeva,
Zoran
Prevela: Maja Otović
Originalni tekst je ovde
Iskustva 
Predivno i inspirativno! Hvala ti, Brate
Bravo Zoki, uvek je milina citati tvoje dozivljaje! Svaka cast!